Umetnost uvek i svuda
Pre nekoliko decenija, kada smo još bili mladi i svi na okupu, letovali smo u mestu Topla pored Herceg Novog. Kako su nam deca bila mala, dani su bili ispunjeni nastojanjem da ih animiramo, a večeri su bile za dušu svih nas. Šetali smo pored mora i malo-malo zastajali pored tezgi, palmi pored kojih smo se fotografisali, slikara koji su pod svetlom uličnih i improvizovanih lampi slikali portrete ljudi željnih da ovekoveče jedinstveni trenutak toga leta.
Umetnik u najboljim godinama, s naočarima na vrhu nosa i muštiklom čvrsto stisnutom među zubima svrao je simfoniju vedrim bojama. Radi prijatne atmosfere uključio je tranzistor i spustio ga pored svoje stolice, pa je poteze pastelima povlačio u ritmu pesme Tine Tarner ,,The Best’’. Isprva su prsti povlačili konture lica smeđokose devojčice sporo, skoro s oklevanjem. Neprestano je pogled prenosio s modela na papir i natrag, kao da odmerava razdaljinu, proporcije, oblike, nijanse koje će iskoristiti. Onda se osmehnuo onako za sebe, prebacio muštiklu u drugi kraj usana, klimnuo glavom s odobravanjem za ono što je uradio, kao za izliveni temelj započete kuće, i uronio u slikanje kao u penušavi morski talas. Kako je muzika ubrzavala, tako je i njegova ruka letela po slici koja je izranjala iz monotone beline.
Muž, dečaci i ja stajali smo s leve strane iza umetnika i svedočili čaroliji koja se odvijala pred našim očima. Nesvesno smo se njihali uz melodiju koja je ušla u srčani ritam svih posmatrača. Dečaci su zurili u devojčicu pet-šest godina stariju od sebe koja je sedela na niskoj stolici ispred njih mirno poput mramornog kipa. Dozvoljavala je sebi samo da trepne i krajičkom oka uhvati pokret nekog od posmatrača koji su se smenjivali. Naši sinovi su počeli da prave smešne grimase, mašu joj, puće joj se, u pokušaju da je zasmeju i izvedu iz njene ukočenosti. Bila je kao vojnik na straži.
– Kao da je lutka – kazao je glasno mlađi.
Glava slikara se blago trznula prema njemu. Mladi model je odolevala izazovu dosledna svojoj ulozi. Iza nje stajale su majka, otac, baba, deda kao verna podrška i publika. Majka je ćerku povremeno doticala po ramenu u znak neme podrške, baka joj je nameštala kragnicu na limunžutoj haljinici koja je bila pažljivo izabrana za to veče.
,,Oni su ovo isplanirali’’, shvatila sam.
Posmatrala sam lica članova porodice koja će platiti portret i shvatila koliko je za njih poduhvat u koji su se upustili bio svečan i važan.
,,Za nas je ovo atrakcija, a za njih trenutak koji će celog života pamtiti’’.
Moja bujna mašta se rasplamsala. Izmislila sam celu priču vezanu za nepoznate ljude i njihovu naslednicu koje vidim samo to veče i nikad više. Mislila sam da su možda samo još to leto zajedno. Da se mlađi članovi nekuda sele pa žele da ostave za uspomenu i sećanje portret unuke babi i dedi. Ili se roditelji devojčice razvode i bore za starateljstvo, ili…
Slikar je prstom povlačio po bež nanesenom pastelu, izvlačeći senke ispod samo skiciranih očiju devojčice.
– Oči je najteže naslikati – šapnula sam mužu.
Čovek koji je u mornarskoj plavo-beloj majci mogao da bude kapetan lađe, ali i slikar na Mon Martru, okrenuo se ka meni i znatiželjno me pogledao.
Ćutala sam neko vreme kako ga ne bih ometala.
Kada je počeo da iscrtava vez na kragnici haljince mlade dame, ponovo sam osetila potrebu da prokomentarišem rad umetnika:
– Prethodnih godina smo stajali na ovom mestu i posmatrali druge slikare, ali nijedan nije bio majstor za detalje kao ovaj.
Umetnik se ponono okrenuo ka meni i blago se poklonio. Izvadio je muštiklu iz usta i spustio je na stočić pored sebe.
– Studirali ste slikarstvo? – upitao je.
– Ne, knjževnost. Ali umetnički potezi su univerzalni. Oni se lako prepoznaju – ponosno sam odgovorila.
Neka nevidljiva veza povezala je sve nas koji smo stajali uokolo. Želela sam da ispratim ceo proces, da dočekam da portret bude završen, ali dečaci su već počeli da pocupkuju, premeštaju se s noge na nogu, vuku nas za nogavice i suknju i pozivaju da nastavimo dalje sa šetnjom.
Došlo mi je da nakratko položim dlan na umetnikovo rame. Želela sam da mu kažem kako me je dirnuo svojim umećem i veštinom. On te večeri nije slikao samo jedan u niz letnjih portreta kako bi dva i po meseca imao za smeštaj i hranu. On je radio najbolje što je znao, dajuće celog sebe i pokazujući da je vrhunski portretista koji ne traći, već ljudima daruje svoj talenat i vrhunski izučenu tehniku, stečenu ko zna na kojim univerzitetima i kojim likovnim kolonijama…
Uz dubok uzdah što neću videti kako portret izgleda dovršen i potpisan, uhvatila sam sinove za ruke, zamišljajući najneverovatnije priče iz biografije slikara koga više nikada u životu neću sresti, a koga ću se često sećati kada pomislim da u vajaru, pesniku, glumcu, romanopiscu, slikaru ima nešto božansko!
sad