DEVOJKE U PLAVOM – Sećanje na Đuru Jakšića
Apsolventsko veče studenata Filološkog fakulteta u Beogradu upisanih 1990. godine održano je u jednoj od kafana u Skadarskoj ulici (,,Dva jelena’’). Ne sećam se da li je grejalo sunce ili je bilo oblačno, kako sam do boemske četvrti stigla, ko mi je napravio frizuru, ni šta smo jeli i pili, ali se sećam muzike tamburaša i kolca koje smo zajedno igrali mi studenti, asitenti i profesori, predvođeni predivnim Novicom Petkovićem. Sećam se da sam sva treperila od ushićenja i čiste radosti jer sam bila nadomak ostvarenju jednog velikog sna, da uskoro držim fakultetsku diplomu u ruci.
Imala sam sreće da za stolom sedim sa uvek dobro raspoloženim tadašnjim asistentom na katedri za srednjovekovnu književnost Tomislavom Jovanovićem. Toma, Tomica, kako smo mu tepali, društvo je zabavljao anegdotama vezanim za Skadarliju i čuvene umetnike koji su je proslavili. Taman je ispričao kako je često Đura Jakšić podmirivao kafanske račune slikom ili pesmom, kada se okrenuo prema meni, začkiljio i usredsređeno me ćutke posmatrao neko vreme. Sedela sam i čekala šta će da se dogodi. Niti šta će da kaže. Nisam mogla ni da sanjam kuda ga asocijacije vode, niti da ću tu, na tom mestu dobiti najlepši kompliment u životu. Uz blagi osmeh, gospodin Jovanović je podigao čašu i nazdravio mi rečima:
– A vi, koleginice Ljiljana, podsećate na čuvenu Đurinu Devojku u plavom.
Znala sam da je malo odgovoriti s jednim hvala na takve reči, ali ja sam smušena baš tako uzvratila. Mogla sam komotno da odletim uvis kao pušteni helijumski balon. Sav trud oko izbora toalete se višestruko isplatio. Plavi komplet bio je pun pogodak. Bio je neobičnog glatkog materijala boje gotovo iste kao na umetnikovoj slici. (Naravno da se radilo o čistoj slučajnosti). I dalje ga čuvam, iako ga dugo već ni sam oblačila i ko zna hoću li ikada više…
Ovo sećanje me dovodi do slike ,,Devojka u plavom’’ Đure Jakšića. Portret se pojavljuje u čitankama, pojavljuje se u udžbenicima Istorije umetnosti, a jedan je i od zaštitnih znakova Narodnog muzeja u Beogradu. Sve u vezi s njim je zanimljivo. I zagonetni pogled smeđokose devojke, i dilema da li na sebi ima plavu bluzu ili haljinu, i nesvakidašnji ukras u vidu svezane somotske pantljike oko devojčinog vrata, i pitanje ko je devojka bila… Interesovanje ne jenjava, te nije ni čudo što je ovaj portret izrađen 1856. godine deo stalne postavke u Narodnom muzeju.
Đura Jakšić tada je imao svega dvadeset četiri godine. Nakon školovanja u Beču obreo se u Kikindi u kojoj je napravio mali atelje. Slobodno vreme provodio je u lokalnoj krčmi ,,Kod belog krsta’’ čiji je vlasnik bio Lazar Popović. Danas se ne zna kakvo je vino bilo u Laze, ali se zna ko je to božansko piće donosio i spuštao pred mladog umetnika. Bila je to krčmareva kći Emilija Mila Popović. Kažu da je Đura insistirao da ga samo ona služi. Blizina i vreme koje su provodili zajedno učinili su svoje. Mladić se zaljubio. Crtao je njen lik na salvetama i papirima koji bi mu za kafanskim stolom došli pod ruku. Želeo je da svoja osećanja prizna Mili, ali sudbina siromašnog umetnika u tome ga je sputavala. Pokazalo se da je čekao predugo. Devojka se udala za reditelja Đuru Rajkovića i preselila se u Novi Sad. Na osnovu skica prethodno načinjenih, uradio je uljanom tehnikom njen portret. (Meni su na njemu očaravajuće njene oči. Krupne. Prodornog pogleda. Tople. Mile, a opet zagonetne).
I drugi umetnički nerv u njemu titrao je od bola zbog gubitka voljene drage. Tako je nastala i pesma posvećena ovoj lepotici. (,,Mila’’)
,,Vina Mila!’’, orilo se
Dok je Mila ovde bila.
Sad se Mila izgubila.
Tuđe ruke vino nose.
Ana toči, Ana služi,
Al’ za Milom srce tuži…
Mnogi ne znaju istorijat ovog portreta, iako skoro da nema nekog našeg čoveka ko za njega nije čuo ili ga nije video.
Iskreno se nadam da je Mila za života saznala za njega i da se makar malo osmehnula na to saznanje onim njenim lepim, a na portretu tako ozbiljnim, usnama.
