Intervju: Predrag Vitezović – slikar svetlosti
-Šta si kao dete zamišljao da ćeš raditi kad završiš školovanje?
-Hm, to je ono pitanje, šta ćeš biti kad porasteš. Ako sam uopšte porastao, sem fizički i u širinu (tihi, sarkastični smeh). Zamišljao sam da ću se oženiti u dvadeset prvoj i da ću imati farmu specijalnih pilića sa po tri para krila, jer sam kao dete mnogo voleo pečena krilca! He, preteča genetskog inženjeringa, što mi, u neku ruku, i jeste struka. Ali, to je neka druga priča i to ćemo ispričati drugi put, kako reče Mihael Ende. Čak sam, u najranijem detinjstvu, još pre škole, voleo da leškarim sa jednom velikom lutkom, na očajanje i strah mojih roditelja, ali nije bilo u pitanju to čega su se plašili.Jednostavno, pošto sam odrastao kao jedino dete u celoj ulici i poprilično usamljen, ja sam zamišljao da je ta lutka prava devojčica u koju sam zaljubljen!!! Maštao sam i da se bavim kompjuterima, ali, iz ove perspektive, sad bih zbog toga sam sebi lupio šamar.
-Kada si shvatio da ćeš se baviti slikarstvom?
-Nikada! Stalno u očajanju o svakoj slici razmišljam kao da mi je poslednja, ali uvek se nekako proda i posle bude naručena sledeća. Danas sanjam običnu prostoriju sa gomilom udžbenika matematike gde potpuno sam (osim, naravno, moje porodice koja mi se iščuđava u susednoj sobi), sastavljam i rešavam matematičke probleme kao najčistiji intelektualni posao i potpuni spokoj. Možda se to uskoro i desi.
-Da nisi slikar, šta bi bio?
-Ja i nisam slikar. Ali znam da slikam. Sam od sebe. I to je najveći problem, kako ja, koji nisam slikar, znam da slikam. Kako sam se usudio da to sam naučim bez da me neko uči?? Ruke mi otpale!! (smeh). U današnjem svetu vi možete da naslikate Gospoda Boga koji će grmeti sa vaše slike, ali, ako niste završili AKADEEEEEMIJU, i nije vam neko od tih kreatura sipao svoje neznanje u glavu ili, ako, ne daj, Bože, niste član čuvenog nebeskog ULUS (mene su odbili šest puta), vi nemate pojma. A onaj ko je ofarbao varjaču u crveno i belo, obesio je na zid i ispred nje na patos prosuo gomilu bombona u zlatnim omotima, a ima, je li, akadeeemiju, oooo, taj je veliki umetnik. Crno na crnom za milionče, kako ono beše?
-Hm, čudno. Iz tvojih reči izbija strahovit bes i prezir. Ali, iz tvojih slika izbija čista ljubav. Koje od toga si ti? Šta je slika za tebe?
-To nije čudno. Reč uvek stvara probleme. Počevši od jednog pojma rečenog na hiljadu jezika. To nije „bogatstvo različitosti“, to je zbrka!! Reč stvara neko ime, neki identitet, a tu odmah počinju tuče i ratovi. Slika je suština značenja nekog pojma i tu nikad nema nesporazuma, osim kad se tvrdi da na slici postoji nešto čega nema (što je slučaj u 105% modernih slika). Tu dolazim do odgovora na drugo pitanje. Slika je za mene jedna od najvećih svetinja. Mesto, spokoj, trenutak. Nešto gde postoji samo lepota, bez čuvene ANGAŽOVANOSTI.
-Kad govoriš o slikarstvu, postaneš sasvim drugi čovek. Zračiš. Kažeš da nisi slikar, a tako govoriš. Kako to? Nikad nisam video slikara koji za sebe tvrdi da nije slikar.
-I nisam slikar. Slikar izražava neko čuveno SVOJE viđenje, neko njegovo „ja“ koje, po pravilu, iskrivi sve što vidi. Ja uranjam u trenutak. Donosim atmosferu, svetlost. Rastapam svoje „ja“ u samom tkivu sadašnjosti koju pretvaram u večnost. Zato sav bes ostavljam za reči. Na slici ostaje samo lepota.
-Nisi mi odgovorio. Šta bi bio?
-Pa, onaj koji stvarno zna da slika je sve. Podjednako poznaje sve. I fizičku hemiju i astronomiju. I anatomiju i gramatiku i semantiku. Ako znam da slikam, ja sam sve što sam poželeo da budem.
-Opiši mi put tvog školovanja i usavršavanja.
-Za taj put može da se kaže da je bio, blago rečeno, čudan i pomalo nepredvidiv. Neko bi rekao da je, hm, talenat ono presudno. U ovom slučaju bio je srebrni talenat. Novac. Još kao derište u višim razredima osnovne video sam da dobro crtam, videli su to i u okolini, pa je bilo, molim te, nacrtaj i meni, častiću te. Od osamdesete do osamdeset četvrte te “časti” nisu bile ni tako male, imalo se para. Onda krenulo i dalje i stvarno nije bilo loše. Ustanovio sam da mogu da nacrtam sve.
-Je li bilo neke “stručne” pomoći?
-Hm, “stručne”… Jedini koristan savet koji sam ikada dobio u tom sektoru bile su reči mog tadašnjeg nastavnika koji mi je u jednom momentu rekao da mi skica samo smeta. Uskoro je stvarno tako i bilo. Za sve drugo mogu sa ponosom da kažem da sam sve sam naučio, bez ijednog sekunda bilo koje “likovne škole”.
-To stvarno nije uobicajeno. Šta je posle bilo? Zar nisi upisao Likovnu akademiju?
-Likovnu akademiju??? Daleko ih bilo!! Srećom, moj jedini kontakt sa tim ispiračima mozga je bio kad sam jednom svratio u toalet u toj zgradi.
-Ispiračima mozga?
-Nego šta! Nikoga ničemu oni ne mogu da nauče, osim beskrajnoj sujeti i večitom, histeričnom i besomučnom ispoljavanju nečeg “liiiičnog”, nekog jadnog, kukavnog “ja, ja, ja”.
-Pa, zar lični stil nije važan? Zar svi ne teže nečem ličnom, nečemu po čemu će samo oni biti prepoznatljivi?
-Naravno, toliko teže da su se svi pogubili u tom teženju. Toliko teže da se raazlikuju, da su svi postali isti.
-A dalje?
-Tja… Sedamnaest godina, druga srednje, prvi zvanično prodat crtež, nekoliko i poklonjenih… Čuo sam dosta godina kasnije izjavu moje profesorke iz srednje škole da sam u celoj Desetoj beogradskoj gimnaziji jedini ja znao stvarno da crtam. U međuvremenu gomila slika, sve ulja (na hameru, doduše), jos uvek sa skicom, i to se lepo prodavalo, dok me bukvalno nisu naterali da pređem na platno.
-Pričaš o tehničkom razvoju. Šta je sa umetničkim?
-Eh, to ide jedno sa drugim. Bar bi trebalo. Kada shvatiš da se zapekla četkica otkuvava u ključaloj vodi, a ne u ključalom ulju, bez obzira što si slikao uljanim bojama, onda shvatiš i kuda ide senka u odnosu na izvor svetlosti i da na nebu, bar ovom našem, i dalje postoji jedno sunce, a ne više sunaca. Uf, na kom smo pitanju?
-Četvrtom.
-Ajoj, dosta o razvoju, inače do sutra nećemo da završimo. Srećom nisam Bora Šnajder!!!
-Ko su ti uzori?
-Leonardo. Zbog svoje svestranosti. Milovan Vidak zbog petog člana svog kodeksa. Majkl Vilen zbog čiste estetike svojih vizija.
-Kako glasi taj član?
-(vučji osmeh) “Dovesti izvođačku tehniku do nestvarnog”!
-Jesi li imao faze u svom stvaralaštvu? Kako su izgledale?
-Trenutno sam u interfazi do sledeće telofaze, a rekombinacija još nije počela… (smeh). Samo me jednom to neko pitao, da li sam u žuto-braon fazi. Naravno, kao iz topa sam odgovorio da jesam, posebno napred-pozadi. A istina je bila sasvim drugačija. Jednostavno, umesto honorara za neku sliku dobio sam četrdesetak tuba uljanih boja, sve u tom koloritu. I nisam hteo da kupujem nove boje dok te ne potrošim. Naravno, pošto nisam baš brz slikar, hm, ti to najbolje znaš, to se poprilično oteglo, pa su sve slike iz te dve-tri godine bile u žutom i braon koloritu i tako je nastala ta čuvena faza (bez nule).
-Da li umetnik ikada prestaje da uči i da se menja?
.Ako radi ono čuveno “u dahu”, onda njegov rad uopšte nema smisao. Oni koji rade u dahu mrze ono što rade. Jer istinsko stvaranje nije samo neka trenutna ne znam kakva spoznaja, nego dugotrajan proces otelotvorenja prvobitne zamisli. A što se tiče famoznog “menjanja”, ako se umetnik nadograđuje, to je u redu. A ako se stalno menja, onda mu već treba duži odmor.
-Otkud molekularna biologija?
-Da nije to bila bi astrofizika.
-Nigde slikarstva?
-Nigde. Slikarstvo je uljez! 🙂
-Postoji li neka slika pred kojom ti je zastao dah?
-Jedna jedina. Majkl Vilen, naravno, dupli omot za album ‘Victory” od Jacksons 5. Sledeći stupanj evolucije. Predivna spiralna galaksija na horizontu i autoput koji se odjednom diže i ide pravo u srce te galaksije. A tik uz horizont noćna panorama dalekog grada, ulična svetla u plavičastoj izmaglici, plavetnilo usnulog sveta. Slika po kojoj da se napišu sve priče i sve pesme sveta!!!
Čak ni njih šestorica (i Majkl Džekson je tu sa njima), ne narušavaju tu scenu.
-Stvarno prelepo. Dva sveta u dodiru.
-Tako je.
-Koji su tvoji omiljeni motivi i slikarske tehnike i zašto?
-Smem li da kažem? Od “klasičnih” motiva uvek me je najviše privlacio portret, ali, svakako, ne dede i babe koje sede na stolicama i ukočene slike sa lične karte. Kad god sam imao priliku, radio sam likove sa čitavim pričama i u njima sámima i oko njih. Nastojao sam da kroz lik i okolnu scenografiju prikažem čitav unutrašnji svet tog lika.
Sa druge strane MOJ unutrašnji svet su zvezde. Ne Crvena Zvezda, baš me briga za sport, nego one zvezde od čijeg praha smo sazdani i koje nosimo u srcu kad god pogledamo noćno nebo. Grane našeg Mlečnog Puta kao kičma letnje noći. Postoji li išta veličanstvenije od toga??
Slike spiralnih galaksija na horizontu iznad nekog nezemaljskog mora i putnika morem i nebom, putnika ka suncu i zvezdama…
-Te reči su esencija poezije i čiste ljubavi! Da li zato slikaš svetlost?
-Ne, to je došlo sasvim slučajno. Tamo negde, dve hiljade pete, mislim, dobio sam serijal porudžbina i među njima dva takva motiva da ih eksperimentalno uradim. Ispostavilo se da je prvi bio relativno dobar, ali nekako neuverljiv jer sam još uvek radio na platnu, a na platnu je nemoguće izvesti strukturu svetlosti. Platno uvek ima svoju teksturu, presijavanje, sto čuda i to sve onemogućava konačni efekat. Onda sam drugu uradio na medijapanu i to je bilo to. Prava svetlost, kao na dobroj fotografiji.
-I drugi pokušavaju da slikaju svetlost, pa im više liči na maglu. Zašto je to tako?
-Pa, prvo zato što forsiraju platno. Ne može to na platnu da se uradi. A drugo, da bi se dobila svetlost, ne može samo preko gotove pozadine da se prstom prevuče boja i da se dobije svetlost. Kamo sreće da to može tako. I sáma tehnika slikanja svetlosti, pored glatke podloge zahteva tačan redosled likovnih operacija da bi konačan efekat bio kako treba.
-Ali, šta je sa starim majstorima? Zar nisu i oni slikali svetlost?
-Nisu. Jedno je naslikati osvetljen predmet ili predeo, a naslikati zrake svetlosti je nešto sasvim drugo. Tako dolazimo do odgovora na pitanje o mojoj omiljenoj tehnici, ulju na medijapanu. Idealna tehnika za uverljivu sliku i nema presijavanja ulja na spojevima.
-Spojevima?
-Pa, da. Ako se na platnu radi novi sloj preko već osušenog, ili se nastavlja pored, uvek se na spoju pojavi presijavanje. Na medijapanu toga nema. Postoji prosto fizičko objašnjenje zasto je tako, ali da ne ulazimo sad u fizičku hemiju.
-Što pokazuje zašto je potrebna velika širina u znanju jednog slikara.
-Tako je.
-Da li voliš da putuješ?
-Ne baš. Nisam ljubitelj tabananja po svetu. Po onom dekartovskom “u svemiru me obuzima bezmerje i bivam progutan poput atoma. U mislima, pak, dokučujem svet”. Ili, kako kaže pesma, “daj da ti pokažem svet u mojim očima”.
-Nosiš li slikarski pribor sa sobom?
-Mogao bih. Pravi sam portabl-slikar (bar po pitanju materijala za rad). Ne koristim mnogo boja inače, najviše sedam-osam, jedna korekciona četkica, retko dve, e, sad, daska, to je već mali problem. Koliko vidim, neke moje slike ne smeju na zid, da ga ne sruše težinom… (smeh). Onda malu bočicu obicnog jestivog ulja, čisto da se nađe neka kap, mada ulja trošim vrlo malo…
-JESTIVOG ulja???
-Pa, da, “Dijamant” je najbolji…
-Gospode Bože!!!
-He, he, he…. Ali, ne., ne nosim pribor sa sobom. Ako baš negde idem, idem ciljano. Nosim pribor baš ako moram, ako imam rok da nešto uradim, a znam da ću biti negde drugde.
-Gde najradije stvaraš?
-Eeee, krš i lom stvaram gde stignem… Inače najviše volim da radim na
mojoj terasi. U moja četiri kvadrata, među malom šumom biljaka, sa kafom, rakijom i slušalicama na ušima i sa mojim pomoćnikom.
-Pomoćnikom? Tim pernatim stvorom što ti stalno čuči na ramenu?
-Tako je. Ništa bez njega. Ja slikam, on mi drema na ramenu, mir i tišina. Slikarstvo je za mene odmor od svakodnevnih čuda.
-Nemaš atelje? Čak ni štafelaj?
-Atelje? Šta je to? (smeh) A jedini štafelaj koji sam ikad imao, neku grdnu drvenu skalameriju, prodao sam mesec dana nakon što sam ga dobio, jer je bio kao sušilica za veš. Gde god ga staviš, smeta!!!
-Spartanac!!! (smeh)
-Sa elementima hedonizna. (smeh)
-Koliko ti znači učešće na kolonijama i izložbama?
-Nimalo. Na kolonijama nema pravog rada. Sve što se tamo “naslika” su neke mazarije “u dahu”, čisto da se nešto, kao, radi. Pranje para iz opštinskih budžeta. Žali, bože, grdnih boja i platna koja se sahrane na tim, nazovi “likovnim” kolonijama, a o gomilama roštilja i alkohola koji su i glavni razlog odlaska slikara na kolonije da i ne govorim. Nema tu ni “u” od umetnosti.
-Auh!!! Ovo je bilo poprilično surovo!
-Ali istinito. Da li bi ti, kao galerista, kupio neku od tih “slika”? Dobro, ne očekujem odgovor. (smeh)
-A izložbe?
-Jedino dobro što su mi izložbe ikad donele je što sam moju suprugu upoznao na jednoj izložbi. Ostalo, gomila institucionalnih idiotizama… To je čitava knjiga da se napiše. Još je najbolje kad sve uradiš sam. To bar znači da će te ostaviti na miru, jeste mnogo više rada, ali bar sve uradiš kako si zamislio. Ali, kad imaš kretena koga ne mozeš da izbegneš i čiji je posao da ti se meša u sve (što je često bio slučaj), i još češće svojom “stručnošću” upropasti sve što si ti uradio, e, onda poželiš samo da ga dobro izubijaš. Kad god sam sve sam radio, sve je bilo dobro.
-Šta je bilo to “sve”?
-Od a do š. Dobijanje termina. Korespondencija sa galerijom. Prepiska sa iznuđenim strpljenjem da ih ne oteraš u… Katalog. Pisanje teksta za katalog, priprema za štampu, onda poslovično rat sa štamparijama, opremanje slika, uramljivači, transport, utovar, istovar, aranžman izložbe, postavljanje, pisanje otvaranja, prateća oprema za performans na otvaranju, sam čin otvaranja… Nakon više godina takve prakse jedan magarac iz Centra za kulturu Rakovice pre dvadesetak godina mi reče, “slikarevo je da slika”. Ha, ha.
-To si sve sam radio?
-Sve sam. Jer, kad god sam imao “pomoć” (osim u kačenju slika), mogao sam samo da kukam.
-Koliko si puta izlagao?
-Tačno 101 put za dvadeset pet godina izlagačke karijere.
-A koliko do sada traje stvaralačka karijera?
-Ove godine tačno četrdeset četiri godine.
-Au!! Kad će sledeća izložba?
-…….
-Ne!! Zašto me tako krvnički gledaš???!!! Dobro, dobro! Pređimo na sledeće pitanje. Šta za tebe predstavljaju nagrade?
-Nagrade? Za moje likovno stvaralaštvo jedina nagrada mi je bio kokain.
-???
-Jedina nagrada koju sam ikad dobio i koju, srećom, konstantno dobijam je tih par sati mira dok radim. Od “društva” nikad nikakvo priznanje nisam dobio. I ne očekujem. Napisao sam u jednom katalogu još pre tridesetak godina za koga su, u stvari, moje slike.
-Ne mogu da verujem!! Ovakvo slikarstvo i…
-To je Srbija. Srbija u kojoj caruju ULUS, Ministarstvo “kulture” i Likovna akademija. I to je tako decenijama. A opet, ne mogu ni samo njih da krivim. Svi oni su samo odraz celog dvadesetog i dvadeset prvog veka gde je potpis na prvom mestu, a slika na zadnjem. Takve su i galerije. Dokle god galerista prvo pita da li si, zaboga, član ULUS ili si aaaakademski, jer je to, je li, garancija znanja i kvaliteeeta, pa tek onda pogleda slike, to će tako biti. I nije tačno da je svuda tako. Već, recimo, u Sloveniji je sasvim drugačije. Ali Slovenac Slovenca podržava, a ne da mu podmeće nogu, kao Srbin Srbinu.
-Jesi li ti Srbin?
-Ne. I nikad neću biti. Odrekao sam se i nacije i religije i, na kraju, i same pripadnosti ljudskoj vrsti.
-Uf, užasno oštar stav.
-Iznuđen. Spolja, ne iznutra. Čista reakcija.
-Pa, šta ti je onda ostalo? Tvoj lični identitet?
-Tek to nemam, niti mi treba. Kao što piše u tom katalogu, odrekao sam se čovečanstva, a dobio sam večnost. Ne u istoriji umetnosti, naravno. Tu dobijaju mesto crni i beli kvadrati i ostale gluposti, a istoriju umetnosti pišu kreature koje za jednog Kanaleta kažu da se “njegove slike po svemu približavaju razglednicama, osim po dimenzijama”. Moje slike su ušle u večnost u srcima ono malo vizionara koji ih kupuju.
-Šta bi poručio mladim slikarima ili galeristima koji tek prave prve korake u svetu likovnog stvaralaštva?
-Hm. Ovim prvima da na crnom tržištu nabave jedno pet kila bensedina, bromazepama, šta već nađu od sedativa. A ovim drugima…
-Ovo je bio nakraći odgovor do sad. Ali i najslikovitiji.
-Sa razlogom. Četrdeset četvorogodišnje iskustvo govori iz mene.
-Imaš li neku neostvarenu želju?
-Ne. Još davno sam naslikao svoju sliku života, napisao knjigu života, imam ove moje divne devojke i miran san. Imam nadu da će i sutrašnji dan biti lep kao današnji. Danju imam sunce u očima, a noću zvezde.
-Ti si bogat.
-Da.
-A da se nekim slučajem snima film o tebi, koga bi predložio da glumi tvoj lik?
-Kako se beše zvao onaj što je igrao dr Hausa? Njega. Matoro sveznajuće gunđalo.
-Zar tako sebe vidiš?
-Naravno. Tako me svi vide, pa i ja sam sebe. (smeh)
-I, šta bi, za kraj razgovora, poručio čovečanstvu?
-Mora li verbalna poruka?
